Problemi sa kojima se suočavaju deca sa DM1 i njihovi roditelji u Srbiji

1.Nedostupnost savremene terapije u tretiranju dijabetesa:INSULINI- Vrlo čest je slucaj da se deca drže sto je duže moguće na humanim insulinima,iako postoje savremeniji- analozi koji mnogo više odgovaraju potrebama školske dece-pogotovo adolescenata,zato što su analozi skuplji za fond.

Ovde ću navesti primer Hrvatske u kojoj se humani insulini od decembra ove godine potpuno izbacuju iz upotrebe-znači na raspolaganju su svima analozi!

POMAGALA-INSULINSKE PUMPE:Iako bi insulinske pumpe značile kako bolju regulaciju glikemija(znači ulazak u svet odraslih bez mnogobrojnih komplikacija dijabetesa)  tako i komotniji život nasim slatkišima ,za nas obične smrtnike to je jednostavno nedostižno.U našoj državi izgleda je rezon da tek ako si već napola invalid onda možes da dobijes nešto,u suprotnom imaš sve izglede da postaneš invalid  zato što ti ništa nije dostupno!

2.U Srbiji deca sa DM1 nemaju prava ni na kakvu novčanu pomoć iako u svim zemljama u okruženju to imaju!To je neki iznos izmedju 80 i150 eura u zavisnosti od države do države(mislim na zemlje bivse SFRJ)u Makedoniji,Hrvatskoj Sloveniji..

Iako su neformalno imali prava na naknadu za tudju negu i pomoć ,godinama niko to pravo ne može da ostvari jer komisije uredno odbijaju decu sa izgovorom da nemaju telesno ostećenje.(ali njima pankreas ne radi-zar to nije ostećenje)

U Sloveniji napr odete u opštinu sa nalazom lekara upišu dete i dobijate novac svakog meseca.

Iako to nije neki iznos nama roditeljima itekako znači svaki dinar,a nije redak slučaj da izgubljeni u beskonačnim redovima birokratije moramo  da dokupimo potrošni materijal koji nije nimalo jeftin .

3.Nedovoljan stepen edukacije kako samih dijabetičara i njihovih najbližih tako i sveopšte

populacije,a posebno zdravstvenih radnika(osim onih koji su za tu oblast specijalizovani) koji su neretko iznenadjujuće vrlo slabo edukovani o DM1

4.Nedostatak kampova za grupe dece odredjenog uzrasta u cilju osamostaljivanja dece sa DM1

5.Komplikovana birokratska procedura za dobijanje potrošnog materijala koji je potreban svakog meseca našim slatkišima.Nas roditelje ovo košta mnogo izgubljenog vremena .

Naime moramo svake godine iznova da dokazujemo da su nam deca obolela od DM1 ,na lekarskoj  komisiji,a onda svaka tri meseca da overavamo nalog za potrošni materijal u filijali fonda.Ovde se konkretno radi o tračicama za merenje šećera koje su našim slatkišima neophodne radi pravilnog doziranja insulina i regulacije glikemije.

To izgleda otprilike ovako :Kod lekara opšte prakse uzmete nalog za tračice,onda morate da idete u filijalu fonda , koja je negde na drugom kraju grada,po pečat,pa sa tim u apoteku po tračice.

I tako svaka tri meseca.Kad istekne godinu dana onda još moramo na lekarsku komisiju.

Obično ne uspete da završite sve u istom danu!

P.S. EVO USLOVA ZA (NE)DOBIJANJE INSULINSKE PUMPE
http://www.rfzo.rs/index.php/component/content/article/6-faqkateg/126-insulinska-pumpa